Sandžak

SANDZAK – Malo parce zemlje, ali bogate historije. Sandzak je predstavljao posebnu teritorijalnu i administrativnu oblast. Na Turskom jeziku, ime „Sandzak“ znaci „bajrak“ ili „zastava“. Pri podjeli Carstva na upravna podrucija, ime Sandzak je zadrzalo i predstavljalo upravnu oblast drugog stepena. Upravna oblast prvog stepena je bio Ejalet ili Pasaluk. Novopazarski Sandzak je jedan od sest sandzaka koji su ulazili u sastav Bosanskog pasaluka. Od samog pocetka Osmanske uprave on je prestavljao posebnu cjelinu u Bosanskom pasaluku. U zajednickim granicama Bosna i Sandzak postoje od Karalovackog mira 1699. To stanje se mijenja 1878. na Berlinskom kongresu, kada Sandzak ostaje u sastavu Turske Carevine, a Bosna potpada pod Austriju. Velike evropske sile, uz saglasnost Rusije i Turske, odlucuju na Berlinskom kongresu da Austro-Ugarska dobije mandat da okupira i upravlja Bosnom i Hercegovinom, prepustajuci upravu nad Novopazarskim sandzakom Turskoj. Bosnjaci panicno odbijaju ovu odluku i pripremaju se za pruzanje oruzanog otpora. Da bi slomijo otpor bosanskih Muslimana, austrijski car i kralj Franjo Josif salje ogromnu vojsku od 300.000 vojnika. Tek nakon tri mjeseca teskih borbi, Austro-Ugarska vojska je usla u Sarajevo. Iako je bosnjacki narod docekao Austro-Ugarsku kao nevjernicku, katolicku silu, kaja ih zeli pokrstiti, ona je stvorila neuporedivo bolje uslove za opstanak Bosnjaka od uslova koji su vladali u Srbiji, Crnoj Gori i Bugarskoj. Da bi donekle ublazila nepovjerenje Bosnjaka, nova je vlast vec 1882. pristupila organizovanju Islamske vjerske zajednice (IVZ). Nova vlast je gledala na svaki nacin da onemoguci daljni utjecaj Turske u Bosni i Hercegovini, pa je zato odbila prihvatiti imenovanje reis-ul-uleme od vrhovnog islamskog staresine seih-ul-islama cije je sjediste bilo u Istambulu. Ali, to je izazvalo zahtjev za vjerskom autonomijom, koji ce kasnije pokrenuti Bosnjake na autonomni pokret. Prema Berlinskom ugovoru iz 1878., Novopazarski sandzak, kao dio starog Bosanskog vilajeta, obuhvatao je slijedece kaze (okruge): Novi Pazar, Sjenicu, Novu Varos, Prijepolje, Pljevlja, Trgoviste sa Pesterom, Berane, Mojkovac, Bijelo Polje i Kolasin (Vranes). Berlinski kongres je odobrio Crnoj Gori da okupira Plav i Gusinje. Takvu odluku nisu prihvatili Bosnjaci i Albanci Plava i Gusinja. Revoltirani knjaz Nikola I uputio je na Plav i Gusinje veliku vojsku 3. i 4. decembra 1879. godine. Vojsku su na Noksicu Bosnjaci i Albanci ovog kraja zaustavili i pobijedili. Plav i Gusinje su povremeno ulazili u sastav Novopazarskog sandzaka, a duzi period su bili u sastavu Skadarskog sandzaka. Danas ova dva grada ponovo ulaze u sastav Sandzaka. Danas Sandzak je naziv podrucija koje obuhvata dijelove sadasnjih republika Srbije i Crne Gore. Na sjeverozapadu Sandzak se granici sa Srbijom i Bosnom i Hercegovinom, na jugozapadu sa Crnom Gorom, na jugu sa Albanijom i na jugoistoku sa Kosovom. Sve do balkanskih ratova 1912-1913., je cineo jedinstveno-administrativnu cjelinu s upravom i kulturnim sjedistem u Novom Pazaru. Da bi se dala objektivna analiza djelovanja sandzacke muslimanske i kosovske albanske komite, mora se uzeti u obzir polozaj sandzackih Bosnjaka i kosovskih Albanaca i od Berlinskog kongresa i nakon zavrsetka balkanskih ratova kada Srbija i Crna Gora okupiraju Sandzak i Kosovo. Od tog trenutka zivot sandzackih Bosnjaka i kosovskih Albanaca je zavisio od samovolje srbijanskih i crnogorskih vladara. Srbijom je u to vrijeme vladao kralj Petar I Karadjordjevic (1903-1918), a Crnom Gorom knjaz, kasnije kralj Nikola I Petrovic (1860-1918). Zahvaljujuci Rusiji, kao vjecitoj zastitnici Srbije i Crne Gore, ove dvije drzave nakon balkanskih ratova prosiruju svoju teritoriju na racun Sandzaka i Kosova, a bosnjacko i albansko stanovnistvo protjeravaju ili ubijaju, njihovu imovinu otimaju. Mirom u Bukresu 1913. godine Crna Gora dobija teritoriju od 5,000 kvadratnih kilometara sa gradovima: Pljevlja, Bijelo Polje, Berane, Rozaje, Plav, Gusinje, Tuzi i dio Skadarskog jezera. U Metohiji dobija Pec i Djakovicu. Srbija dobija slijedece gradove u Sandzaku: Novi Pazar, Sjenicu, Tutin, Prijepolje, Priboj i NovuVaros. Pred sami balkanski rat stampa u Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj i Grckoj svakodnevno objavljuje napise o navodno teskom stanju potcinjenih hriscana. Ona je isticala da je dosao „poslednji cas obracuna izmedju krsta i polumeseca“. Prema tome, muslimansko stanovnistvo na Balkanskom poluostrvu nije moglo ocekivati nikakvo oslobodjenje od armija balkanskih burzoaskih drzava. Neizvjesna situacija uslovljavala je da ono nastavi sa iseljavanjem u Tursku. Poslije zavrsetka balkanskih ratova nastavljen je proces iseljavanja muslimanskog stanovnistva u Tursku. Preko luke Bar u Tursku se iz crnogorskog dijela Sandzaka tokom aprila i juna 1914. godine iselilo 16,500, a iz srbijanskog dijela 40,000 Bosnjaka. Za Bosnu i Sandzak su se drugi uvijek otimali. Svi su ih zeleli za sebe, ali bez Bosnjaka. Izbijanjem Drugog svijetskog rata u Jugoslaviji, 6. aprila 1941., Sandzak okupiraju jedinice njemacke i italijanske vojske. Prema njihovom dogovoru, stvorena je demarkaciona linija (linija razgranicenja) u Sandzaku. U njemacku zonu ulaze slijedeci srezovi: Novi Pazar, Sjenica, Prijepolje, Priboj i Nova Varos, a u italijansku Pljevlja, Bijelo Polje i Tutin. U isto vrijeme u Sandzaku okupiraju jedinice albanske vojske, naravno – po odobrenju njemackih vlasti. U tom otimanju oko teritorije Sandzaka, nakon sto je okupirana Bosna i Hercegovina, nasla se i novoformirana ustaska NDH (Nezavisna Drzava Hrvatska) na cijem se celu nalazio poglavnik Ante Pavelic. Njegov san je bio stvaranje velike hrvatske drzave koja bi se prostirala od Istre na zapadu, do Sandzaka na istoku, i od Boke Kotorske na jugu, do Subotice na sjeveru. Taj svoj cilj Pavelic je i ostvarijo zahvaljujici naklodnosti koju je uzivao kod Hitlera. S druge strane, Sandzak je bio predmet i veliko-srpskih imperijalistickih aspiracija. Na kraju i Albanija je polagala pravo na neke dijelove Sandzaka kao sto su: Rozaje, Plav i Gusinje, iako su Bosnjaci uvijek cinili vecinu stanovnistva tih opstina. I Albanija je pod pokroviteljstvom fasisticke Italije uspjela da okupira ove opstine. Oruzane formacije NDH, ustase i domobrani, ostali su u sandzackim sezovima: Priboju, Prijepolju, Novoj Varosi i Pljevljima nepunih pet mjeseci – do 7. septembra 1941. godine. Za novostvorenu NDH, teritorije Bosne i Sandzaka su bile prevelik zalogaj. Civilne i vojne vlasti te drzave su zbog terora koji su poceli da sprovede nad srpskim i bosnjackim stanovnistvom su morale, po naredjenju Njemaca, da odmah napuste Sandzak, a kasnije i istocnu Bosnu. U jesen 1941. skoro citav Sandzak je pripao Italiji. Sredinom decembra 1941. Draza Mihajlovic objavljuje naredbu pod nazivom „Instrukcije“ u kome se od cetnickih komandanata na terenu zahtijva ciscenje Bosne i Sandzaka od bosnjackog zivlja. Tada je Bosnjacima zaprijetila opasnost od fizickog istrijebljenja s ovih prostora. Pouceni uzasnim iskustvom koji su dozivejli od strane Srba i Crnogoraca za vrijeme i poslije balkanskih ratova sandzacki prvaci pocinju da organizuju svoj narod za odbranu od nadolazece cetnicke opasnosti. Na pocetku rata cak su i mnoge snage pod partizanskom komandom imale isti odnos prema Bosnjacima kao i cetnici. Na cetnickom udaru su se najprije nasli podrucija sedam sezova u istocnoj Bosni: Foca, Cajnice, Gorazde, Visegrad, Vlasenica, Srebrenica i Rogatica. Danas nakon 60 godina od prvih masovnih pokolja koje su cetnici napravili na podruciju Srebrenice ponavlja se isti scenario, al sada uz znanje i saglasnost Evrope i OUN-a. Desetine hiljada ljudi, zena i djece ubijeno je i protjerano sa svojih imanja. Poslije cetiri godine, Drugi svijetski rat je zavrsen, a nova komunisticka zemlja je formirana. Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Slovenija i Crna Gora su sest republika Titove Jugoslavije. U Srbiji Kosovo i Vojvodina dobijaju autonomiju. 29.03.1945. Sandzak gubi svoju autonomiju, i od tada se cini sve sto se moze da jedna regija bude zaboravljena, da jedna historija bude zaboravljena i da jedan narod bude zaboravljen .

17 comments on “Sandžak

  1. Boze, ne mogu se cudu nacuditi – i najobrazovaniji se zalazu za postojanje bosanske nacije. Pa, to je samo kolonijalni trik zapadnih zemalja, da od dela Srba stvore vise nacija. I, nazalost, do sada su uspeli. Mnogo Srba su prebacili u hrvatsku naciju, od dela su stvorili Bosnjake, od dela Mekedonce i od dela Crnogorce. Srbi svih religija i Srbi svih zavicaja – osvestite se.

  2. Nemojte, srodnici, reci, da mi je gornji tekst – velikosrpski. Ne. Austrija je izmislila tu porugu za rukovodstvo Srbije i Crne Gore i za srpska rukovodstva u okupiranim srpskim zemljama. Jer, okupirane zemlje – normalno je – trebalo je da zbaci kolonijalno ropstvo, a Bec je to prozvao (tu normalnu teznju za zbacivanjem strane vlasti) Velikosrpstvom i Velikom Srbijom. Pa nisu Srbi zeleli da oteraju Austrijance s nemacke zemlje i Turke s turske zemlje. Sve su to bile srpske zemlje.

  3. Brojne su neistine i falsifikati istorije naroda BiH. Gotovo sve su izmišljene od strane osvajačkih krugova i pretendenata na osvajanje BiH i njeno pripajanje Srbiji, odnosno Hrvatskoj ili njenoj podjeli na srpski i na hrvatski dio.

    Osvajački krugovi iz Beograda su prilikom operacionalizacije projekta Ilije Garašanina 1852.g. izmislili neistinitu tezu koja glasi: “ Prilikom doseljavanja Južnih Slavena na Balkansko poluostrvo, Srbi su naselili sve od rijeke Cetine kod Zadra pa do Bugarske. Tako da današnji narodi na tome prostoru : Bosanci, Crnogorci, Makedonci nisu imali od koga nastati osim od Srba“. U toj tezi se sadrži i ona da su muslimani „Srbi islamske vjere“, te je BiH „srpska zemlja“.

    Ubrzo su hrvatski osvajački krugovi iz Zagreba izmislili kontra tezu koja glasi: “ Prilikom doseljavanja Južnih Slavena na Balkansko poluostrvo, Hrvati su naselili sve od Istre do Drine, te je BiH, ‘hrvatska zemlja’ „, a muslimani „Hrvati islamske vjere“.

    Da li je ovo tačno?

    Zaista nisu tačne, one su izmišljene zbog pretenzija na BiH!

    Evo dokaza. U staroj postojbini Slavena nije bilo imena Srbi niti Hrvati! Kada bi to bilo tačno onda bi to onovremeni grčki, rimski i arapski istoričari: Prokopije, Herodot, Tacit, Mavrikije, Ibrahim Ibn Jakub i Masudije napisali doseljavanje Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo, ali ne oni su pisali samo o doseljavanju Južnih Slavena na Balkansko poluostrvo.

    Veliki Slovenački istoričar prof. dr. Bago Grafenauer, pa za njim Leo Margetić koji su se ozbiljno bavili istraživanjem doseljavanja Južnih Slavena na Balkansko poluostrvo, konkretno za BiH, pišu slijedeće, parafraziram: “ Napadi dijela J. Slavena i avarskog plemena ( turskog porijekla) Kutrigura na veliki dio Ilirikuma tj. današnje Bosne, desili su se tri puta. Prvi put 567.g. tada su samo prošli ka moru u Dalmaciju, drugi put 587. kada su ih Iliri opet protjerali ka Dalmaciji i treći put 605.g. Od tada do oko 635.g. gotovo stalno su ratovali sa Ilirima. Otjerali su Ilire u brda i planine, pa su od tada počeli živjeti tu dijelovi Ilira, Južnih Slavena i Avara. Dakle dijelovi triju naroda“.

    Rezultati istraživanja i nalazi profesora: Grafenauera i Margetića potvrđeni su od strane prof. Kronštajnera, Kunstmana i V. Pobla na naučnom skupu u Stip Cweldu u organizaciji Akademije nauka Austrije 1982.g. na temu: Bavarci i njihovi susjedi.

    Navedeni dijelovi triju naroda ( Iliri, J. Slaveni i Avari) su se vremenom pomirili, počeli međusobno razmjenjivati brsko planinske stočarske proizvode za ravničarske, međusobno se miješati po zakonima života: identifikacije asimilacije i dr. vremenom je došlo do simbioze. Dijelovi navedena tri naroda stopila su se u jedan narod koji će u daljim društvenim procesima dati sebi ime po rijeci Bosni Bošnjani. Po istoj rijeci u daljim procesima dati će i zemlji ime Bosna. Kada su kasnije osnovali državu dali su joj ime Bosna.

    Dalje, kad je kod njih dospijelo manihejsko učenje i vjerovanje osnovali su manihejsku Crkvu bosansku. Manihejci su idući od Persije preko Grčke još u IX st. stigli u Bosnu i donijeli jedan oblik starogrčkog pisma, starijeg i od ćirilice i od glagoljice, dali su mu ime Bosančica. Dakle nije ni srbijančica ni hrvačica nego BOSANČICA.

    Bošnjani su iznjedrili bosansku vladarsku dinastiju KOTROMANIĆA. Svi vladari Bosne su Bošnjani Kotromanići. Godine 1377. krunidbom Tvrtka I Kotromanića za kralja, država je postala kraljevina Bosna koja je postojala sve do njenog pada pod vlast Osmanskog carstav 1463. godine. Prije toga, Bošnjani su odbili pet (5) napada Osmanlija i nekoliko Ugarskih napada, to je bila jaka država Bosna! Tek pred velikim sultanom Mehmedom II El Fatihom, osvajačem Carigrada i cijelog Vizantiskog carstva, kraljevina Bosna nije imala šansi da se mogla oduprijeti niti odbraniti.

    Osmanlije su u Bosni zatekli samo jedan narod BOŠNJANE, star oko 700 do 800 godina. Od pada kraljevine Bosne od 1463. godine do njene okupacije od starne Austo-Ugarske 1878. godine Bošnjani su se, iz nekog razloga, nazivali BOŠNJACI. Što se radi o samo jednom slovu zamjene i to Bošnjaci SVE TRI VJERE! Bošnjaci pravoslavci, Bošnjaci katolici i Bošnjaci muslimani.

    Za ovo treba vidjeti i Načrtanije Ilije Garašanina u njemu piše da su se svi stanovnici Bosne zvali Bošnjaci, stim da su bili Bošnjaci sve tri vjere.

  4. I Evo još jedan dokaz, da se ne blamiraš..
    Ovo je pismo stjepana kotromanjića iz 1332, dakle prije dolaska Turaka.

    Stjepan Kotromanic
    (15. avgust 1332)
    AKO BOSHNJANIN BUDE DUZAN I POBJEGNE – DA MU NIJE VJERE NI RUKE OD GOSPODINA BANA

    Utvrdi zakon ko je prvi bio medju Bosnom i Dubrovnikom, da zna vsaki chlovjek, koji je zakon bil:
    Ako ima Dubrovchanin koju pravdu na Boshnjaninu – da ga pozove pred gospodina bana ili pred njegova vladaoca – roka da mu ne bude odgovoriti.
    Ako Boshnjanin zapshi da nije duzhan – da mu nareche prisechi samoshestu, koje ljubo postavi banj rod.
    Ako bude podoban od banova roda tko – da mu su porotnici od njegova plemena, koga mu hotenje.
    A toj da se zna – da ne mozhe tehej pobjegnuti, a veche ne mozhe pred nikoga mu narechi.
    A kto Dubrovchanin ubije ali posjeche u Bosni ili Boshnjanin Dubrovchana – taj pravda da je pred gospodinom banom, a osud da grede banu na njih.
    Ako bude svada Boshnjanina z Dubrovchaninom u Dubrovnici – da sudi knez dubrovachki i sudje, a globa opchini.

    Ako Boshnjanin uhiti Dubrovchanina za konja, a on bude ukraden ili uhushen, a pravi Dubrovchanin: “Moj je konj vlashti” volja: “Ja sam ga kupio, ne znam od koga”, volja povije od koga je kupljen, volja prisezhe samoshest – chist duga da bude.
    I ako Boshnjanin bude duzhan, a pobjegne iz Bosne z dugom – da mu nije vjere ni ruke od gospodina bana
    I ako Boshnjanin izme dobitak dubrovachki na vjeru, i knjiga bude u Dubrovnici, ako knez i sudje poshlju da je knjiga prava – da je vjerovana, da plati Dubrovchaninu i bez prestavshtine.
    Ako li tat ili husar uzme Dubrovchaninu u banovu vladanju, tko se uvje – da plati Dubrovchaninu i bez prostavshtine, a gospodinu banu vsaki shest volova na svoju glavu – i da se ne vrate
    Ako rat bude, chesa Bog ulishi, medju Bosnom i Dubrovnikom, da gospodin ban da rok Dubrovchanom shest mjeseca, da si podju u Dubrovnik slobodno – na to im je vjera gospodina bana Stjepana
    A Dubrovchane da zhivu Humskom zemljom u njih” zakonu – u prvom
    A ovomuj pisanju svjedok:
    zhupan Krksha i veliki vojevoda Vladisav Galeshich i Vukosav Tepchich, Radosav Hlapenovich, Stjepko Radosalich, Milosh Vukasich, Stjepan Druzhchich, Budisav Gojsalich, Vladisav Vukasich, Mioten Drazhivojevich, Pribisav Milibratich
    A od Zavrshja:
    zhupan Ivahan Pribilovich, Vlatko Dobrovojevich, cheonih Hlap, Ivan Budisalich, Divosh Tihoradovich, Gojsav Vojsilovich, Branosh Cheprnjich, knez Pavao Hrvatinich, Stanac Vojsalich
    A siju knjigu pisa Priboje, dijak veliki slavnoga gospodina bana Stjepana, gospodina svem zemljam bosancem i humscem” i Donjem” krajem” gospodin

  5. Да бисмо се о све наведено осведочили на основу садржаја у српским песмама о српској древности, почећемо с песмом коју је знала баба, Савка Скадарка (становница Скадра у Албанији), у којој се спомињу народи у земљама суседним Индији (Србији). Из древних стихова је наговештај – да се „Индија“ обележева као завичај, а „Србија“ као ознака етничке припадности становништва. Зато се у овој песми наводи „У Инђији у Србији“:

    „У ИНЂИЈИ У СРБИЈИ

    Прва Стрва на Крајина,
    На Крајина!
    У туђини Алемани,
    У Тартари и Манџури.
    У тој Хоби Хиндушану.
    У нас добро у Инђији.
    У Инђији у Србији,
    Светој земљи од старине.
    Свако добро свака срећа,
    Понајвише мир и здравље,
    Вишњег Бога прослављамо.
    Величамо и хвалимо,
    Да нам даде сваког добра“.

  6. Обредне песме из Индије наводимо, јер је у њима сведочанство онога од чега се клоне многи бивши Срби. У њима се спомињу српске области чија су имена сачувана до данас – на Балкану, а у којима живе српски потомци који оспоравају и своје српске гене и српска имена својих покрајина. Видећемо то на примерима и Босне и Македоније. У песми „Јак-Цар“ је реч о Босни и о Дунаву. Поново се спомиње Божић – као Сварожић, син Сварога. Стих убраја Босну у српске земље, што данас многи интелектуалци и државници у Босни оспоравају. А не би требало, јер се овде спомиње, чак, и Сребреница – спомињу се њени житељи, Серберичани. Још већу потврду о српској Босни доноси садржај следећег стиха ове песме: „БОСНА СРБСКА И ОДАВНА // ОД СРБИЈЕ ПОСТАНУЛА“.
    Ова сведочанства би требала да зауставе босанске интелектуалце и државнике – да не дограђују кривотворену историју – створену у Бечу и Берлину и да Босну у Антици и Средњем веку не вежу за несрпско становништво, које проглашавају својим несрпским прецима. Не објашњавају они, зашто данас говоре српским језиком, а не језиком тих несрпских предака. Не обазиру се, например, ни на то – да се у овој песми спомиње српска Крајина. А она позната као српска и од Средњег века у државама: Мађарској, Аустрији, Млетачкој Републици, Краљевини Југославији и СФР Југославији.
    Извесни Скендер из Босне, који се правилно представљао Србином исламске вероисповести, записао је ову корисну песму („Јак-Цар“) у 19. столећу. Поред осталог, она нас обавештава, да су Срби изгубили битку с Хиндушанима:

    „Борак борили Серберичани Хиндуш за њим насрнуо
    Кољедо мој Дуга борба дуга рата
    Божоле мој И Крајине злопамтиле.
    Божићу мој Кољед земљу оставио
    Сварожићу ој! Над Босну се надмашио.
    У тој земљи Серберији Босном трјесну Србу свану
    У Инђији проклијетој, Босна србска и одавна
    Борак борили млого дуго Од Србије постанула.
    Сто тисућа дугих љета Кољед био прјеминуо
    Двјеста тисућ кратких љета, Божића нам оставио,
    Борак борили, зло чинили. А Божића Сварожића.
    Борић боре разљути се Сварог браду погладио
    Тартарима земљу даде Млого добро починио
    А Србима туђег станка Сваком нами добро дао
    Туђег станка туђег данка Домаћину понајвеће
    На Србицу и Јак-Цара А домаћин кољеђаном
    На тог Чуја, вељу ријеку. Свашта доста подарио:
    Борили се, храбрили се Коме злато, коме благо
    Боје своје погубили Цар Кољеду милу шћјерцу
    Земље србске оставили Кољеђаном синовине.
    И Инђију и Дунава.

  7. „Борак борили Серберичани Хиндуш за њим насрнуо
    Кољедо мој Дуга борба дуга рата
    Божоле мој И Крајине злопамтиле.
    Божићу мој Кољед земљу оставио
    Сварожићу ој! Над Босну се надмашио.
    У тој земљи Серберији Босном трјесну Србу свану
    У Инђији проклијетој, Босна србска и одавна
    Борак борили млого дуго Од Србије постанула.
    Сто тисућа дугих љета Кољед био прјеминуо
    Двјеста тисућ кратких љета, Божића нам оставио,
    Борак борили, зло чинили. А Божића Сварожића.
    Борић боре разљути се Сварог браду погладио
    Тартарима земљу даде Млого добро починио
    А Србима туђег станка Сваком нами добро дао
    Туђег станка туђег данка Домаћину понајвеће
    На Србицу и Јак-Цара А домаћин кољеђаном
    На тог Чуја, вељу ријеку. Свашта доста подарио:
    Борили се, храбрили се Коме злато, коме благо
    Боје своје погубили Цар Кољеду милу шћјерцу
    Земље србске оставили Кољеђаном синовине.
    И Инђију и Дунава.

  8. И зато су се творци расрбљивања муслимана досетили – Бошњацима ће даровати вероисповест пре исламизације, која неће бити српска православна. Измислиће, да је реч о једном виду бошњачког хришћанства – које није православно, какво је код Срба, нити је католичко, какво је код Хрвата. Тако ће Бошњаци (Срби муслимани) бити усмерени на својатање те измишљене вере, коју ће придодавати својој новој, од колонијалиста неметнутој, народности – као што зидар додаје армирани бетон крхкој грађевини. И тако, с наводном посебном црквом у Средњем веку, савремени муслимани имају подлогу за објашњење – да се народносно (национално) разликују од православних и католичких Срба и католичких Хрвата. Ово се увелико користи и Бошњацима је омогућено (захваљујући и кратковидости српских државника из претходна два столећа), да у све друштвене науке уткају ту своју средњевековну верску посебност и да је сматрају својим народносним (националним) кореном. А да би све то било уверљивије, муслиманским Бошњацима је измишљено и да је та вера имала посебне храмове у власништву, јер је, наводно, устројена и верска установа – „Црква босанска“. Написано је, да се у њој исповедала нека богумилска вера – која је имала одлике хришћанске секте. За ту веру се користе разни називи. Највише имена разних секти из првих столећа Нове ере, што је најбоље објаснио др Миодраг М. Петровић (видеће се, овим именима су означавани католички верници од стране православних цркава, а означавани су богумилима и православни верници – од стране Римокатоличке цркве). Из више његових студија о „Цркви босанској“, искрсава јасан закључак – да та верска установа није постојала. Ево једног извода с именима тих хришћанских секти – из првих столећа Нове ере (не из Средњег века), уз Петровићев осврт, да су ово кривотворење прихватили званични повјесничари (историчари) у свим европским државама:
    „’Црква босанска’ – крстјани, кудугери, богомили, богумили или бабуни, патарени, и други називи за вернике у Босни, представљају основу коју су историчари и лингвисти дубоко уткали у свеукпну историју те средњевековне државе. У науци се, чак, сматра, да питање ‘Цркве босанске’ представља ‘осовину’ историје Босне. Из тога су израстале многе књиге, студије, расправе; на томе су бројни истраживачи, код нас и у свету, стекли научна звања – од магистра до академика. Све то није помогло, да се у науци коначно потврди испрвност било којег до сада понуђеног мишљења о ‘Цркви босанској’. Пометња изазвана необјективним, површним, једностраним, нетачним, па и тенденциозним тумачењима латинских, грчких и словенских извора, одвела је истраживаче на разне странпутице. Честа је појава, да се поједина мишљења, која су већ давно у науци проглашена као неодржива, и данас преузимају – без икакве провере, зато што су допадљива, или зато што их је изнело познато име међу историчарима. Такво ширење заблуда, отежава пут до истине и ништа заједничко не може да има са правим приносом науци. Охрабрење представљају они малобројни, али озбиљни научници, који су, такорећи, цео свој радни век посветили истраживањима разних питања у вези са ‘Црквом босанском’, а ипак јавно признали, да су неопходна нова – вишестрана истраживања, како би се дошло до чврстих, уверљивих одговора на безбројна отворена и тешка питања…

  9. У српским уџбеницима пише, да је Немања прогнао богумиле у Босну и Херцеговину (Захумље), а најновија истраживања показују, да су Босна и Херцеговина биле у саставу Србије у време Немањића, па и пре њих – од 490. године, кад је Србија основана, с престоницом у Скадру. Босна је била само покрајина у Србији, са извесном аутономијом, што је у Србији, а и у другим европским државама, било уобичајено. Чудно је, да у повјесној науци може опстати тврдња – да је Немања прогнао богумиле из једне области своје државе у другу област своје државе! А и прогон богумила у друге државе тога доба, није било могуће. Например, у Угарску, Млетачку Републику, или неку другу кнежевину Европе, јер су то биле католичке државе, које нису трпеле никакву другу вероисповест. У време династије Немањића, у Србији се исповедало православље, уз појаву оаза покатоличеног становништва. Што се тиче Херцеговине, у коју је, наводно, Немања прогнао богумиле, постоје подаци, да је она (звала се Хум, или Захумље) у Средњем веку насељена становницима православне вере. Узећемо податке из дубровачке архиве, који нас упућују да на Пељешцу и у Захумљу није било друге вере осим српске православне – од почетка XIII до пред крај XV. столећа:

  10. Дру¬ги ве¬ли¬ки ро¬до¬љуб ме¬ђу Ср¬би¬ма му¬сли¬ма¬ни¬ма био је Ав¬до Ка¬ра¬бе¬го¬вић Ха¬сан¬бе¬гов. Он ће, у „Бо¬сан¬ској ви¬ли“, Са¬ра¬је¬во, 15. ју-на 1898, об¬ја¬ви¬ти пе¬сму Уочи Ви¬до¬ва 1898. и у њој ће, пун слут¬ње о мо¬гу¬ћем бу¬ду¬ћем бра¬то¬у¬би¬ла¬штву, пре¬кли¬ња¬ти да се срп¬ски за¬ви¬ча-ји за¬гр¬ле:

    „… Еј, Ко¬со¬во ту¬жно и жа¬ло¬сно!
    Скла¬ња¬ли се за ви¬со¬ке го¬ре
    Јар¬ко сун¬це сјет¬но, не¬ве¬се¬ло,
    Да не гле¬да ђе се бра¬ћа бо¬ре?

    Да не гле¬да ма¬че¬ве кр¬ва¬ве
    Ђе брат бра¬ту кроз гру¬ди про¬ба¬да,
    Да не гле¬да ср¬ца из¬дај¬нич¬ка
    Ђе па¬кле¬на зло¬ба, за¬вист вла¬да.
    Да ли че¬каш ај, Ко¬со¬во ту¬жно!
    Но¬ве брат¬ске бор¬бе и мег¬да¬на?
    Да ли че¬каш – еј суд¬би¬но кле¬та –
    Срет¬ни¬је¬га ту¬де Ви¬дов да¬на.

    Или че¬каш да из¬гла¬ди ври¬је¬ме
    Цр¬не бо¬ре са тво¬је¬га че¬ла,
    Да на гро¬бљу пра¬о¬та¬ца сво¬јих
    За¬гр¬ле се бра¬ћа пре¬ве¬се¬ла.

    Да ли че¬каш брат¬ско раз¬бо¬ји¬ште,
    Опет бој¬на тру¬ба да за¬тру¬би?
    Или че¬каш – ах зла¬ћа¬ни сан¬ци –
    Да се При¬зрен с Ава¬лом по¬љу¬би?!“

  11. Срп¬ску др¬жа¬ву су, јед¬на¬ко, са¬ти¬ра¬ли и Тур¬ци и Евро¬пља¬ни. То је ис-ку¬сио Ђу¬рађ Цр¬но¬је¬вић, ко¬ји је, у на¬ме¬ри да очу¬ва остат¬ке срп¬ске др¬жа¬ве у Зе¬ти, от¬пу¬то¬вао у Млет¬ке и тра¬жио по¬моћ, а кад је та¬мо на-и¬шао на не¬при¬ја¬тељ¬ско др¬жа¬ње, вра¬тио се у Зе¬ту и скло¬нио се у Тур-ску. „Ђу¬рађ се у из¬бе¬гли¬штву уве¬рио да је Мле¬тач¬ка Ре¬пу¬бли¬ка има¬ла исте ци¬ље¬ве као и Тур¬ска – осво¬ји¬ти што ви¬ше срп¬ских зе-ма¬ља. Мле¬ча¬ни су сво¬је вој¬не екс¬пе¬ди¬ци¬је усме¬ра¬ва¬ли пре¬ма Зе-ти, док је она би¬ла у са¬ста¬ву Ср¬би¬је Сте¬фа¬на Ла¬за¬ре¬ви¬ћа и се-стри¬ћа му Ђур¬ђа Бран¬ко¬ви¬ћа. Ко¬ри¬сти¬ли су сва¬ки тур¬ски на¬пад на Ср¬би¬ју да би оку¬пи¬ра¬ли зет¬ске по¬се¬де на мор¬ској оба¬ли. У ту свр¬ху, дужд је чи¬нио све да Зе¬ту осла¬би из¬ну¬тра. По¬ку¬ша¬вао је да иза¬зо¬ве ди¬на¬стич¬ке бор¬бе ме¬ђу Цр¬но¬је¬ви¬ћи¬ма. Про¬тив Сте¬фа¬на Цр¬но¬је¬ви¬ћа је под¬сти¬цао ње¬го¬ву бра¬ћу и из¬да¬шно их по¬ма¬гао нов¬цем, ро¬бом и оруж¬јем. За¬бе¬ле¬же¬но је да су Мле¬чи¬ћи ус¬пе¬ли про¬тив Сте¬фа¬на диг¬ну¬ти и јед¬но пле¬ме с оба¬ла Ска¬дар¬ског је¬зе-ра“.

  12. СР¬БИ МУ¬СЛИ¬МА¬НИ
    О СРП¬СТВУ – ПО¬ТОМ¬СТВУ

    (пе¬сме с кра¬ја 19. и по¬чет¬ка 20. сто¬ле¬ћа)

    Омер Ско¬пља¬ко¬вић:

    ЖЕЉА
    … Ду¬шма¬не мр¬зи, а Срп¬ство љу¬би,
    Та¬ко ми си¬не ти био жив,
    Па¬не ли ба¬бо у бор¬би љу¬тој,
    Освет’ га си¬не, со¬ко¬ле сив…

    Ср¬бин Ав¬до Ка¬ра¬бе¬го¬вић:

    ОХ, ТА ЉУ¬БИМ ТЕ…
    … Та¬ко ми прав¬де
    Ви¬шње¬га Бо¬га
    Та¬ко ми срп¬ског
    Име¬на мо¬га…
    Про¬ти¬ву исла¬ма,
    То ни¬шта ни¬је,
    Син Отаџ¬би¬ну,
    Љу¬би¬ти сми¬је.

    Омер-бег Су¬леј¬ман¬па¬шић-Де¬спо¬то¬вић:

    СРП¬СТВУ
    Из мог ср¬ца, из пла¬ме¬них гру¬ди,
    Из уз¬да¬ха, из ду¬ше, из сно¬ва,
    Те¬би Срп¬ство, мо¬ја сре¬ћо дра¬га,
    Ле¬ти, ево, ла¬ка пје¬сма ова!…
    Су¬за чи¬ста; су¬за ду¬ше мо¬је,
    Су¬за, што ме ми¬лом брат¬ству ве¬же,
    Су¬за вјер¬на љу¬ба¬ви и кр¬ви,
    Те¬би, Срп¬ство, што ме вјеч¬но сте¬же!

  13. За бо¬љу бу¬дућ¬ност це¬ло¬куп¬ног срп¬ског на¬ро¬да, не¬ка жи¬ви по¬ру¬ка пе¬сни¬ка Омер-бе¬га Су¬леј¬ман¬па¬ши¬ћа – Де¬спо¬то¬ви¬ћа. Грех је, и пред Бо¬гом и пред Ала¬хом, огре¬ши¬ти се о њу. По¬гле¬дај¬мо:
    УСТАЈ¬ТЕ БРА¬ЋО!
    Те¬шка је му¬ка ро¬бо¬ват’, бра¬ћо,
    На ли¬цу роп¬ски но¬си¬ти срам,
    Устај¬мо, бра¬ћо, на бор¬бу све¬ту
    Ду¬ша¬нов тре¬ба по¬но¬вит’ храм…

    … Ој, Ср¬бе, бра¬те, пру¬жи ми ру¬ку,
    При¬знај ми, дра¬ги, да сам ти брат!
    За¬јед¬но ко два хај¬де¬мо ла¬ва
    Прот’ цр¬ног вра¬га во¬ди¬ти рат!

    … Спа¬си¬те дје¬цу, спа¬си¬те на¬род,
    Да¬ће нам по¬моћ и дра¬ги Бог!
    Јер Алах дра¬ги уви¬јек чу¬ва
    И шти¬ти ро¬ба пра¬во¬га свог!

    А ње¬го¬ва пе¬сма Же¬ља је та¬квог ко¬ва да би¬смо гре¬шни би¬ли ако је не би¬смо уне¬ли у шти¬во ове ро¬до¬љу¬би¬ве на¬ме¬не:

    ЖЕ¬ЉА
    Кроз срп¬ски сви¬јет, кроз сви¬јет цио
    Сва¬ко¬га бра¬та по¬здра¬ви мог,
    Та сви смо син¬ци јед¬но¬га до¬ма,
    По¬ште¬на срп¬ског сви до¬ма свог.

    Нек иста мис’о гри¬је нам гру¬ди,
    Кад иста бо¬ља та¬ре нам врат,
    По¬ште¬на же¬ља у Срп¬ству ми¬лом
    Да смо сви сва¬ком: ко бра¬ту брат.

  14. И тако, једно од ових имена ранохришћанских секти (богумилско), искоришћено је у XIX и XX столећу за ткање потке бошњачкој народности (нацији). Нажалост, успело је, јер је прихваћено у државним и научним установама Србије и Југославије – мада је то (био и остао до данас) део колонијалног противсрпског плана. А да је замишљен у колонијалним државама и Ватикану, видеће се по томе што ће га најистрајније подржавати научници из хрватске народности, а та народност је (пре ове бошњачке) била колонијална полуга против српског народа и српске државе. Пошто су српски државници прихватали ово, а и друга повјесна (историјска) кривотворења, следили су их и српски високобразовани званичници у Српској академији наука и уметности и у другим научним установама, те су и они творци разноврсних „научних“ дела о „Цркви босанској“ и „бошњачкој нацији“. Те званичне учене људе ће изврсно разврстати др М. М. Петровић – на основу њиховог става према „Цркви босанској“. Само су појединци оспоравали њено постојање, али су они занемарени, те им ставови нису налазили места у образовним књигама. Учило се о „Цркви босанској“ – како су то предлагали учени из прве групе, на чијем челу је био хрватски историчар, Фрањо Рачки, у XIX столећу. Ево, како је др Петровић сврстао научнике у ове три групе:
    „Готово сва писања о ‘Цркви босанској’, могу се представити као три, углавном разграната стабла. Једно стабло чине: Фрањо Рачки, Драгутин Прохаска, Владимир Ћоровић, Александар Соловјев, Дмитар Оболенски, Михаило Динић, Сима Ћирковић, Драгутин Книвалд, Драгољуб Драгојловић, Пејо Ћошковић и други, који ‘Цркву босанску’ приказују као установу ‘јеретика дуалиста’ – богомила, манихеја, патарена, катара, који су, тобоже, нарочито по А. Соловјеву, ‘листом прешли у ислам’. Основе таквом мишљењу, поставио је у XIX столећу фрањевац, Фрањо Рачки. Он је, писањем о ‘Цркви босанској’, снажно утицао на бројне и истраживаче, од којих га поједини, у много чему исправљају, истовремено се трудећи, да не изађу сасвим из његових оквира. Друго стабло чине: Генадије Монах, Божидар Петрановић, Атом (псеудоним Симе Томића), Вид Вулетић Вукасовић, Васо Глушац и други. Ови у ‘Цркви босанској’ виде православну цркву, која се, због особених црквено-политичких околности у Босни, развила у својеврсну православну цркву. Треће стабло чине углавном: Ћиро Трухелка и Јарослав Шидак, чије је становиште, да ‘Црква босанска’, по својој организацији и учењу, није православна, већ правоверна народна црква, која је одбијала сваки примат Рима и Цариграда“.
    Оно што је најважније у радовима др М. М. Петровића је доказ, да ниједан истраживач с ова три стабла није у праву – кад је реч о верницима под наведеним називима: кудугери, богомили, богумили, бабуни, патарени, и верници других називи у Босни и Србији, па и у осталим хришћанским крајевима Европе и на осталим континенентима. А ако се запитамо, како то да толики повјесничари (историчари) не открише ко су били богумили у Босни и Србији у Средњем веку, остаје нам да се чудимо, или да одамо признање колонијалној стратегији – која опстаје и постиже успехе, и почетком XXI столећа. Ти су успеси, мора да се сагласимо, последица недржавничког и ненаучног понашања Срба и осталих православних Словена. Да то није тако, онда би књиге друштвених наука обиловале подацима о Римокатоличкој цркви као хришћанској секти. Ако се узме у обзир да су многе хришћанске групације из првих столећа Нове ере називане сектама, зато што су искривљивале обредна и друга правила Хришћанске цркве: кудугери, богомили, богумили, бабуни, патарени, шизматици и други, онда се лако закључује, да истоветне шизматичке појаве налазимо и код римокатолика од XI столећа – када се Рим одвојио од Патријаршије у Цариграду. Представници секти су мењали хришћанске обреде, тумачили на нов начин развој Хришћанства, итд, а све то налазимо и код Римокатоличке цркве. Она је одбацила усвојено хришћанско стајалиште о Оцу, Сину и Светом Духу, по којем Дух излази само од Оца. Римокатоличка црква је прогласила – да Дух излази и од Сина, а не само од Оца. Друго важно хришћанско правило је Римокатоличка црква, такође, прекршила. Њени верници су се престали крстити с три прста – што је симбол Оца, Сина и Светог Духа и крстили су се – користећи свих пет прстију десне руке.

  15. ИЗДАВАЧКА КУЋА “МИРОСЛАВ“
    Београд, Гоце Делчева 15.
    Тел. 011/297-0875; mirmi@eunet.rs
    Београд, 8. јуна 2013.

    С А О П Ш Т Е Њ Е

    Добродошли на предавање академика Слободана Јарчевића о непознатој историји Срба и Словена.
    Уторак, 11. 5. 2013, у 16,00 часова, Гоце Делчева 15, Нови Београд – преко пута хотела Југославија.
    Улаз је слободан.

    ДИРЕКТОР,
    Мирослава Петровић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s